Velika nagrada Italije 1971: najbrža i najtesnija završnica u istoriji Monce

Brzi hram brzine bez šikana

Staza Monca (Autodromo Nazionale Monza) sa pravom nosi titulu \"Hrama brzine\", ali početkom sedamdesetih godina prošlog veka ova staza je bila znatno drugačija i daleko opasnija nego danas. Bez modernih šikana koje danas usporavaju bolide pre ključnih krivina, Monca je bila ultra-brza pista sastavljena od dugih pravaca povezanih brzim, tečnim krivinama kao što su Curva Grande, Lesmo i Parabolica. Vozači su provodili skoro ceo krug sa pedalom gasa pritisnutom do poda, dok su se motori naprezali do krajnjih granica svojih mogućnosti. Bezbednosne zone bile su minimalne, a drveće i zaštitne ograde nalazili su se odmah pored staze.

U takvom okruženju, 5. septembra 1971. godine, održana je trka koja će zauvek ostati upisana u istoriju motosporta. Formula 1 je te sezone već bila odlučena u pogledu šampionske titule, jer je Džeki Stjuart obezbedio naslov trku ranije u Austriji. Ipak, to nije umanjilo motivaciju ostalih vozača da se dokažu na najbržoj stazi u kalendaru. Monca je uvek bila posebna, mesto gde su se italijanski tifozi nadali pobedi crvenih bolida iz Maranela, ali i mesto gde su privatni timovi tražili svoju šansu kroz aerodinamičke inovacije i taktiku.

Prijave za trku pokazale su da su timovi skinuli sve suvišne aerodinamičke elemente kako bi smanjili otpor vazduha na pravcima. Krila su bila minimalna, gotovo ravna, jer je maksimalna brzina na pravcu bila jedini parametar koji je donosio prednost. To je bolide činilo izuzetno nestabilnim u krivinama, ali je na dugim pravcima Monce to bio jedini način da se ostane konkurentan.

Taktička igra zavetrine na dugim pravcima

Glavna karakteristika trkanja u Monci pre uvođenja šikana bila je taktička igra poznata kao zavetrina ili \"slipstream\". Zbog odsustva prepreka koje bi usporile bolide, vozač koji se nalazio iza vodećeg mogao je da iskoristi smanjeni otpor vazduha u \"džepu\" iza automobila ispred sebe, dobije dodatnu brzinu i lako ga prestigne na pravcu. Međutim, to je takođe značilo da onaj ko vodi na ulasku u startno-ciljni pravac retko kada vodi i na njegovom kraju.

Ova dinamika stvorila je trku koja je ličila na biciklističke trke na velodromu. Vozači su se grupisali u velike "vozove" bolida, stalno menjajući pozicije. Vođstvo se menjalo po nekoliko puta u toku samo jednog kruga. Bilo je nemoguće pobeći konkurenciji, jer bi grupa iza lidera zajedničkim snagama i korišćenjem zavetrine uvek uspevala da nadoknadi zaostatak.

"Trkanje u Monci tih godina bilo je mentalna iscrpljenost. Morao si da planiraš svoje poteze tri kruga unapred. Ako bi izbio na čelo prebrzo, bio si glineni golub na pravcu. Cilj je bio biti na pravoj poziciji u poslednjoj krivini poslednjeg kruga." — Roni Peterson

Strategija se svodila na to da se ne troše gume i motor previše u ranoj fazi trke, već da se ostane u vodećoj grupi i sačuva dovoljno snage za dramatičnu završnicu. Vozači su vozili točak uz točak pri brzinama od preko 280 kilometara na sat, oslanjajući se isključivo na međusobno poverenje i preciznost.

Masovno odustajanje favorita i borba za opstanak mehanike

Kako je trka odmicala, ekstremne brzine i konstantno naprezanje motora počeli su da uzimaju svoj danak. Monca je bila nemilosrdna prema mehanici, a te godine pouzdanost je bila ključni faktor. Prvi veliki udarac za domaće navijače bio je odustajanje miljenika publike Kleja Regaconija u Ferrariju, kome je otkazao motor u 17. krugu. Nedugo zatim, njegov timski kolega Džeki Iks doživeo je istu sudbinu, ostavljajući Maranelo bez predstavnika u borbi za vrh.

Novi šampion sveta Džeki Stjuart takođe nije imao sreće. Njegov Tyrrell-Ford morao je da se povuče u 15. krugu zbog kvara na motoru. Jedan po jedan, favoriti su ispadali iz igre. Mario Andretti, Jo Sifert i Žan-Pjer Beltoaz takođe su završili trku pre vremena u oblacima dima iz svojih motora.

Nakon što su se vodeći vozači povukli, na čelu se formirala grupa od pet vozača koji su uspeli da sačuvaju svoje mašine: Roni Peterson u Marchu, Fransoa Sever u Tirelu, Piter Getin u BRM-u, legendarni motociklistički šampion Majk Hejlvud u Surteesu i Hauden Genli u drugom BRM-u. Ova petorka je započela epsku bitku koja će trajati sve do same ciljne linije. Kris Amon u Matri je takođe bio u igri za pobedu i čak je vodio u kasnijoj fazi trke, ali je bizarna nezgoda – kada je pokušao da skine prljavu foliju sa vizira kacige i slučajno skinuo ceo vizir – primorala iskusnog Novozelanđanina da uspori jer nije mogao da vidi od vetra pri ekstremnim brzinama.

Petorica vozača u jurišu ka liniji cilja

U poslednjih deset krugova, borba između vodeće petorke postala je brutalna. Promene na vodećoj poziciji događale su se u svakoj krivini. Peterson, Sever, Hejlvud, Getin i Genli su prolazili kroz Curva Grande u formaciji koja je izgledala kao da su bolidi povezani nevidljivim užetom. Niko nije uspevao da stvori prednost veću od nekoliko dužina bolida.

Gledaoci na tribinama bili su na nogama, svesni da prisustvuju nečemu neponovljivom. Svaki prolazak pored glavne tribine izazivao je ovacije. Zvuk Cosworth V8 i BRM V12 motora pod punim gasom odjekivao je kroz kraljevski park u Monci. Vozači su koristili svaki milimetar staze, ponekad silazeći i na travu kako bi zadržali poziciju ili izveli preticanje u zavetrini.

Ušavši u poslednji krug, Roni Peterson je bio u vođstvu, sa Severom na repu. Getin se nalazio na trećoj poziciji, ali je planski ostao tik iza njih, čekajući svoju šansu u poslednjem sektoru staze. Hejlvud i Genli su vrebali iz pozadine, spremni da iskoriste bilo kakvu grešku vodećih. Sve je zavisilo od prolaska kroz čuvenu krivinu Parabolica – poslednju prepreku pre startno-ciljnog pravca.

Piter Getin i istorijski milimetri koji su odlučili pobednika

Prolazak kroz Parabolicu u poslednjem krugu bio je remek-delo taktičkog trkanja. Peterson je ušao sa unutrašnje strane, pokušavajući da zatvori liniju, ali je to omogućilo Getinu da koči ekstremno kasno sa spoljne strane. Getin je rizikovao sve, pustivši bolid da prokliza kroz krivinu i uspevši da izbije na unutrašnju liniju prilikom izlaska na pravac.

Kada su bolidi izleteli iz Parabolice i pojurili ka ciljnoj liniji, pet automobila se raširilo po celoj širini staze. Bio je to klasičan sprint u stilu drag-trka. Getin je stiskao gas svog BRM-a, Peterson je pokušavao da se vrati u njegovu zavetrinu, dok su Sever, Hejlvud i Genli bili poređani odmah iza njih u obliku lepeze.

Bolid BRM-a sa brojem 18, kojim je upravljao Getin, prošao je kroz ciljnu liniju tik ispred Petersonovog Marcha. Razlika je bila toliko mala da je ljudsko oko nije moglo sa sigurnošću detektovati. Tek nakon zvaničnog merenja vremena i analize fotografija, proglašena je pobeda Pitera Getina sa prednošću od 0,01 sekunde! Fransoa Sever je bio treći sa samo 0,09 sekundi zaostatka, dok je četvrtoplasirani Hejlvud zaostao 0,18 sekundi. Hauden Genli je prošao kao peti sa zaostatkom od 0,61 sekunde u odnosu na pobednika. Bio je to najtesniji finiš u istoriji Formule 1, rekord koji stoji i danas, više od pola veka kasnije.

Rezultati trke i statistika najbržeg sprinta

Pored najtesnijeg finiša, ova trka je decenijama držala i rekord kao najbrža trka u istoriji Formule 1, sa prosečnom brzinom pobednika od 242,615 km/h. Ovaj rekord je oboren tek 2003. godine, takođe u Monci, kada je Mihael Šumaher pobedio sa prosečnom brzinom od 247,585 km/h, ali u znatno naprednijim i bezbednijim bolidima.

Za Pitera Getina, ovo je bio trenutak slave koji je definisao njegovu karijeru. Iako nikada više nije pobedio u Formuli 1, njegovo ime je zlatnim slovima upisano u istoriju sporta zahvaljujući ovoj epskoj nedelji u Monci.

Velika nagrada Italije 1971. godine ostaje simbol jedne romantične, ali i izuzetno opasne ere Formule 1. Bila je to poslednja trka u Monci bez šikana; već naredne godine staza je modifikovana kako bi se smanjile brzine i povećala bezbednost vozača. Zbog toga, ovaj finiš ostaje jedinstven spomenik vremenu kada su odluke donošene u milisekundama, a pobednika i poraženog delili su milimetri pri brzinama od kojih zastaje dah.

[^1]: Prosečna brzina Pitera Getina tokom ove trke iznosila je neverovatnih 242,615 km/h, što je ostao rekord šampionata F1 naredne 32 godine.
[^2]: Roni Peterson je i pored tesnog poraza na ovoj trci potvrdio svoju reputaciju jednog od najbržih vozača svoje generacije.