Uvod u tragični vikend: tenzije u Imoli i bezbednosni izazovi
Početak sezone 1994. godine u Formuli 1 doneo je radikalne tehničke promene. Svetska automobilistička federacija (FIA) odlučila je da zabrani elektronska pomagala koja su dominirala prethodnih sezona, poput aktivnog vešanja, kontrole proklizavanja i ABS sistema. Cilj je bio da se sport vrati u ruke vozača i smanje troškovi razvoja. Međutim, ova odluka je doneta na brzinu, a timovi su morali da prilagode svoje bolide koji su prvobitno bili dizajnirani sa ovim sistemima na umu. Rezultat su bili bolidi koji su bili izuzetno nestabilni, brzi na pravcima, ali nepredvidivi u krivinama i skloni naglim gubicima prianjanja. Vozači su od samog početka sezone upozoravali da su automobili opasni za vožnju.
Airton Sena, koji je prešao u Williams-Renault sa namerom da osvoji svoju četvrtu titulu, mučio se sa novim bolidom FW16. Bolid je bio brz u kvalifikacijama, ali izuzetno težak za vožnju u trkačkim uslovima. Sena nije završio prve dve trke sezone u Brazilu i Pacifiku (Aida), dok je mladi Mihael Šumaher u lakše upravljivom Benettonu zabeležio dve pobede. Pritisak na Senu pred treću trku sezone, Veliku nagradu San Marina na stazi Enzo e Dino Ferrari u Imoli, bio je ogroman. Sena je znao da mora da pobedi kako bi ostao u trci za titulu, ali je bio duboko zabrinut zbog ponašanja automobila i opštih bezbednosnih uslova na stazama.
Atmosfera u padoku u Imoli bila je napeta. Staza u Imoli bila je poznata po brzim krivinama kao što su Tamburelo i Vilnev (Villeneuve), koje su imale betonske zidove postavljene veoma blizu same staze, bez adekvatnih zona za izletanje. Iako su bezbednosni standardi u Formuli 1 značajno napredovali tokom osamdesetih godina i sport nije zabeležio smrtni slučaj na trkačkom vikendu još od pogibije Rikarda Paletija 1982. godine, Imola je te 1994. godine postala mesto gde je iluzija o potpunoj bezbednosti surovo razbijena.
Petak koji je doneo prvo upozorenje: udes Rubensa Barikela
Crni niz događaja započeo je u petak, 29. aprila, tokom prvog zvaničnog treninga. Mladi brazilski vozač Rubens Barikelo (Rubens Barrichello), koji je vozio za tim Jordan-Hart, ušao je prebrzo u krivinu Variante Bassa. Njegov bolid je poleteo preko ivičnjaka pri brzini od oko 225 kilometara na čas, lansirao se u vazduh i udario u vrh zaštitne ograde od guma. Bolid se prevrnuo nekoliko puta pre nego što se zaustavio naopako.
Udarac je bio stravičan i staza je odmah zatvorena. Medicinski tim, predvođen profesorom Sidom Votkinsom, brzo je intervenisao. Barikelo je bio bez svesti, a jezik mu je blokirao disajne puteve. Votkins je uspeo da stabilizuje mladog Brazilca, koji je prošao sa slomljenim nosem, povredom ruke i potresom mozga. Sena je odmah posetio svog mladog sunarodnika u medicinskom centru, bio je vidno potresen onim što je video. Barikelo je kasnije izjavio da je Sena bio prva osoba koju je ugledao kada se osvestio i da mu je taj gest pružio ogromnu utehu.
"Rubens je imao neverovatnu sreću. Taj udes je bio jasno upozorenje da su naši bolidi prebrzi za ove staze i da su bezbednosne barijere neadekvatne. Ali, nažalost, nismo obratili dovoljno pažnje." — Sid Votkins [^1]
Iako je Barikelov udes prošao bez tragičnih posledica, on je uneo nemir među vozače. Pokazalo se da su novi bolidi skloni poletanju pri velikim brzinama i da su zone za izletanje na Imoli premale za moderne nivoe performansi. Trkački vikend je nastavljen, ali oblak sumnje i straha počeo je da se nadvija nad Imolom.
Kobna subota i pogibija Rolanda Racenbergera
Sutradan, u subotu, 30. aprila, tokom drugih kvalifikacija, dogodila se prva tragedija. Austrijski vozač Roland Racenberger (Roland Ratzenberger), koji je vozio za ruki tim Simtek, izgubio je kontrolu nad svojim bolidom pri brzini od 314 kilometara na čas na pravcu koji vodi ka krivini Vilnev. Nekoliko trenutaka ranije, Racenberger je prešao preko ivičnjaka u krivini Akve Minerali, što je oštetilo njegovo prednje krilo. Umesto da uđe u boks na pregled, odlučio je da odveze još jedan brzi krug.
Pod uticajem aerodinamičkog pritiska na pravcu, prednje krilo se potpuno otkinulo i podletelo pod prednje točkove, onemogućivši upravljanje. Bolid je produžio pravo i silovito, pod uglom od skoro 90 stepeni, udario u betonski zid u krivini Vilnev. Sila udarca bila je tolika da je šasija bolida probijena sa leve strane, a Racenberger je pretrpeo momentalnu frakturu baze lobanje i unutrašnje povrede. Prevezen je u bolnicu u Bolonji, gde je ubrzo proglašena smrt. Bio je to prvi smrtni ishod na F1 vikendu nakon dvanaest godina.
Sena je bio slomljen ovim događajem. On je uzeo jedno od službenih vozila staze kako bi lično otišao na mesto nesreće i razgovarao sa redarima, zbog čega ga je FIA kasnije kaznila. Kada se vratio u boks, plakao je na ramenu Sida Votkinsa. Votkins je tada predložio Senu da se povuče iz trkanja: „Airton, zašto ne odustaneš sutra? Ti si trostruki šampion, najbrži si na svetu. Idi na pecanje, a ja ću napustiti posao i ići ćemo zajedno.“ Sena mu je odgovorio: „Sid, postoje stvari nad kojima nemam kontrolu. Ne mogu da odustanem, moram da nastavim.“
Prvi maj 1994. godine: start trke i sudar na stazi
Nedeljno jutro, 1. maj, donelo je sivilo i tešku atmosferu u Imolu. Vozači su se sastali pre trke kako bi razgovarali o reformisanju Udruženja vozača Grand Prix-a (GPDA) sa ciljem da se hitno zahtevaju bezbednosne promene na stazama. Sena je izabran za jednog od lidera udruženja, zajedno sa Gerhardom Bergerom i Mihaelom Šumaherom. Sena je planirao da nakon trke pokrene ozbiljne razgovore sa predsednikom FIA-e Maksom Mozlijem. Pre nego što je seo u bolid, Sena je u kokpit stavio austrijsku zastavu koju je planirao da razvije nakon trke u čast poginulog Racenbergera.
Trka je startovala u 14:00 časova. Već na samom startu došlo je do novog teškog incidenta. Finski vozač J.J. Lehto u Benettonu ugasio je motor na startnoj poziciji. Većina vozača je uspela da ga izbegne, ali je Pedro Lamy u Lotusu, startujući sa začelja sa smanjenom vidljivošću, u punoj brzini naleteo na nepomični Benetton. Krhotine bolida i točkovi poleteli su preko zaštitne ograde na tribine, povredivši devet gledalaca i jednog policajca.
+-------------------------------------------------------------------------+
| VELIKA NAGRADA SAN MARINA 1994 — REZULTATI TRKE |
+-----+----------------------+----------------------+---------------------+
| Poz | Vozač | Tim | Vreme / Razlog |
+-----+----------------------+----------------------+---------------------+
| 1. | Mihael Šumaher | Benetton-Ford | 1:28:28.642 |
| 2. | Nikola Larini | Ferrari | +54.942 |
| 3. | Mika Hakinen | McLaren-Peugeot | +1:10.679 |
| 4. | Karl Vendlinger | Sauber-Mercedes | +1:13.658 |
| 5. | Uki Katajama | Tyrrell-Yamaha | +1 krug |
| 6. | Dejmon Hil | Williams-Renault | +1 krug |
| 7. | Hajnc-Harald Frentzen| Sauber-Mercedes | +1 krug |
| 8. | Martin Brundl | McLaren-Peugeot | +1 krug |
+-----+----------------------+----------------------+---------------------+
Zbog ovog sudara na stazu je izašlo bezbednosno vozilo (safety car). U to vreme, bezbednosno vozilo je bio običan Opel Vectra, koji nije mogao da se kreće brzinom adekvatnom za bolide Formule 1. Sena je vozio tik iza njega, gestikulirajući vozaču da ubrza jer su se gume na bolidima hladile, a pritisak u njima opadao, što je smanjivalo rastojanje bolida od tla (ride height). Bezbednosno vozilo je ostalo na stazi pet krugova, nakon čega je trka ponovo puštena.
Trenutak koji je zaustavio svet: nesreća Airtona Sene u krivini Tamburelo
Na početku sedmog kruga trka je nastavljena u punoj brzini. Sena je vodio ispred Mihela Šumahera. Telemetrija je pokazala da je Sena ušao u brzu levu krivinu Tamburelo brzinom od oko 309 kilometara na čas. U sredini krivine, bolid je iznenada izgubio kontrolu, skrenuo udesno i produžio pravo preko uske asfaltne trake i travnatog pojasa, udarivši direktno u betonski zid. Brzina u trenutku udara bila je oko 211 kilometara na čas.
Udarac je bio stravičan pod uglom koji je apsorbovao ogroman deo energije. Bolid se odbio o zid i zaustavio pored staze, potpuno smrskan sa desne strane. Kamere su zabeležile kako se Senin šlem blago pomerio u kokpitu, dajući nadu milionima gledalaca kraj malih ekrana da je šampion preživeo. Međutim, to je bio samo refleksni trzaj. Medicinski tim je stigao na mesto udesa za manje od dva minuta. Sid Votkins je odmah započeo reanimaciju. Kada su skinuli šlem, situacija je bila kritična. Delovi prednjeg desnog vešanja i točak poleteli su ka kokpitu; jedan metalni deo probio je vizir Seninog šlema i naneo mu smrtonosne povrede glave.
Votkins je izvršio hitnu traheotomiju na stazi kako bi oslobodio disajne puteve. Senin bolid je bio natopljen krvlju. Helikopter je sleteo direktno na stazu i prevezao brazilskog šampiona u bolnicu Mađore u Bolonji. Trka je bila prekinuta na 37 minuta, nakon čega je ponovo startovana. Mihael Šumaher je pobedio, ali niko na podijumu nije slavio. U 18:40 časova po lokalnom vremenu, šefica kardiološkog odeljenja dr Marija Teresa Fandri saopštila je da je Airton Sena preminuo. Svet je ostao bez svog najsjajnijeg trkačkog simbola.
Istorijske posledice: revolucija bezbednosti i novo lice modernog sporta
Pogibija Airtona Sene i Rolanda Racenbergera šokirala je planetu i izazvala nezapamćenu medijsku pažnju. Formula 1 je bila pod žestokim udarom javnosti, vlada i pravosuđa. Italijanski tužioci pokrenuli su istragu protiv čelnika tima Williams, uključujući Frenka Vilijamsa, Patrika Heda i dizajnera Adriana Njuija, pod optužbom za ubistvo iz nehata. Suđenje je trajalo godinama, da bi na kraju svi bili oslobođeni, mada je utvrđeno da je pucanje stuba upravljača, koji je bio skraćen i loše zavaren na Senin zahtev kako bi imao više prostora u kokpitu, bio najverovatniji tehnički uzrok nesreće.
Reakcija FIA-e pod vođstvom Maksa Mozlija bila je brza i beskompromisna. Odmah su uvedene privremene izmene na bolidima kako bi se smanjila brzina i aerodinamički potisak. Za sezonu 1995. uvedena su nova pravila o veličini motora (smanjena zapremina sa 3.5 na 3.0 litra), promenjene su dimenzije difuzora i uvedene su drvene daske na dnu bolida kako bi se sprečilo da automobili dodiruju tlo. Staze širom sveta su rekonstruisane; krivina Tamburelo u Imoli pretvorena je u sporu šikanu, a slične promene napravljene su i na stazi Spa-Frankoršamp, Monca, Silverston i Barselona.
Dugoročno gledano, vikend u Imoli 1994. godine pokrenuo je naučnu revoluciju u bezbednosti trkačkih automobila. Razvijen je HANS sistem za zaštitu vrata i glave vozača, uvedene su znatno čvršće bočne strukture kokpita, poboljšani su materijali od kojih se izrađuju kacige i uvedene su obavezne trake koje sprečavaju otpadanje točkova tokom udesa. Od tog crnog vikenda pa sve do nesreće Žila Bjankija na stazi Suzuka 2014. godine, u Formuli 1 nije poginuo nijedan vozač. Žrtva koju su podneli Sena i Racenberger spasila je desetine života u decenijama koje su usledile, ostavljajući trajnu opomenu da bezbednost mora uvek biti na prvom mestu.
[^1]: Citat profesora Sida Votkinsa preuzet iz njegove autobiografske knjige „Life at the Limit: Triumph and Tragedy in Formula One“.
