Mika Hakkinen

El. pošta Štampa PDF

Mika Pauli Häkkinen, rodjen je 28. septembra 1968. godine u Helsingin maalaiskunta (sada Vantaa), i bivši je dvostruki šampion sveta u Formuli 1. Hakkinen je drugi vozač iz Finske koji je osvajao titulu šampiona u Formuli 1 (Keke Rosberg je bio prvi), a Michael Schumacher je često govorio da je Hakkinen bio najteži protivnik na stazi, kao i da je imao ogromno poštovanje prema Fincu.

hakkinen00

Puno ime: Finland.svg Mika Pauli Häkkinen
Datum rođenja: Finland.svg 28. Septembra 1968. - Vanta
.
FORMULA 1
Aktivne godine: 1991. - 2001.
Timovi: Lotus, McLaren
Broj trka: 165
Broj pobeda: 20
Broj titula: 2 /'98, '99/
Prva trka: 1991. VN Amerike
Prva pobeda: 1997. VN Evrope
Zadnja pobeda: 2001. VN Amerike
Zadnja trka 2001. VN Japana

Kada je Mika imao 5 godina, roditelji su ga odveli na obližnju karting stazu i dozvolili mu da provoza karting nekoliko krugova. U prvom krugu je mladi Finac imao udes, ali to ga nije sprečilo da odvozi još nekoliko krugova i zabeleži bolje vreme od ostalih. Hakkinen je od tad molio roditelje da mu kupe jedan karting, i posle gotovo mesec dana dobio je šta je tražio. Roditelji su mu kupili karting koji je vozio Henri Tivonen. Do 1985. godine, Hakkinenje osvojio pet titula šampiona u kartingu. Keke Rosberg je pomogao Hakkinenu da dodje do sponzora, ali i da se polako probija kroz niže rangove Formule. "Novi leteći Finac", kako je dobio nadimak osvojio je tri titule šampiona u Skandinaviji i Open Lotus Euroseries, pre nego što je osvojio Britansku Formulu 3. Početkom devedesetih godina prošlog veka, Hakkinen je živeo u Engleskoj sa svojim timskim kolegom Alanom McNishom. On je bio blizu da pobedi na VN Macaua, ali je zbog kontraverznog udesa sa Michaelom Schumacherom odustao, ali je to bio momenat kada je Hakkinen promovisan u Formulu 1 u tim Lotus. 

Hakkinen je došao u Lotus 1991. godine, i već na prvoj trci se kvalifikovao na trinaesto mesto. Finac bi završio trku na tom mestu, ali ga je pucanje motora sprečilo u tome. Svoje prve bodove, Hakkinen je ostvario dve trke kasnije, na VN San Marina, kada je završio trku na petom mestu, iako je startovao sa 25. mesta. Svoju prvu sezonu u Formuli 1, Hakkinen je završio na 15. mestu sa istim brojem bodova kao i Satoru Nakajima i Martin Brundle.

hakkinen01
1990. Schumacher i Hakkinen, Formula 3 1991. Hakkinen u Lotusu na Silverstoneu

1992. godine, Hakkinenu se u timu pridružio Johnu Herbert. Finac je nastavio da vozi odlično, i ovoga puta sezonu je završio sa osam puta više bodova nego u prethodnoj, a najbolji plasmani su mu bili u Madjarskoj i Francuskoj kada je završavao na četvrtom mestu.

1993. godine Hakkinen je prešao u McLaren kao test vozač, sa nadom da će tokom godine dobiti mesto drugog vozača. Kako je Michael Andreti napustio F1, Hakkinen je dobio svoje mesto u timu kao drugi vozač, pored mnogo iskusnijeg i boljeg Ayrtona Senne. U svojoj prvoj trci za tim, Hakkinen je nadmašio neprikosnovenog Brazilca, ali je u trci zbog greške izleteo sa staze i udario u zid. Na sledećoj trci na VN Japana, Hakkinen je završio na pobedničkom postolju, 15 sekundi iza trostrukog svetskog šampiona Ayrtona Senne, što je ujedno bio i njegov prvi podijum u karijeri.

hakkinen02 hakkinen03
1992. Hakkinen na VN Australije 1993. Hakkinen u McLarenu na stazi Estroil

Kako je Senna 1994. godine napustio McLaren, Hakkinen je ostao kao prvi vozač tima, dok mu je društvo u timu pravio Martin Brundle. Takodje te godine McLaren je prešao sa Fordovih na Peugeotove motore. Tokom sezone, Hakkinen je još šest puta bio na pobedničkom postolju, uključujući i drugo mesto u Belgiji. Sezonu je završio na četvrtom mestu u pooretku vozača sa zaostatkomod 26 bodova za šampionom.

1995. godine biće početak velikog partnerstva McLarena, Hakkinena i Nemačkog proizvodjača automobila Mercedes-Benza. Još dva podijuma, u Italiji i Japanu, podigla su Hakkinenov bilanas na devet podijuma u karijeri, ali je Finac propustio VN Pacifika zbog operacije. Na trci za VN Australije 1995. godine, Hakkinen je doživeo gotovo smrtni udes kada je zbog pucanja gume na njegovom McLarenu udario u zid pri velikoj brzini. Život mu je spasen najviše zbog brze reakcije medicinskog osoblja na stazi. Incident je stvorio jaku vezu izmedju Hakkinena i šefa McLarena Rona Dennisa. Hakkinen se oporavio potpuno i vratio se trkanju 1996. godine propustivši samo jednu trku.

hakkinen04 hakkinen05
1994. Hakkinen odustaje sa VN Australije 1995. Hakkinen na stazi Imola

Naredne godine, McLaren se popravio. Mercedes-Benz je bio u drugoj godini kako snabdeva motorima, a Hakkinen se vratio na podijume, iako još uvek nije imao pobedu. Te sezone, David Coultard je prešao u McLaren iz Williamsa, i dvojac Hakkinen-Coultard postavili su rekord po broju odvoženih trka - 99. Na VN Belgije, Hakkinenu je malo trebalo da pobedi, ali  zbog lošeg tajminga za boks, ipak propustio priliku da pobedi. Sezonu je završio na petom mestu u poretku vozača sa osvojenim 31-im bodom.

McLaren je bio ubedjen u uspeh 1997. godine. Sa promenom boja tima i novim sponzorom Westom, tim se vratio na pobedničke staze. Coultard je doneo prvu pobedu timu posle gotovo tri sezone na VN Australije. Tokom sezone, McLaren je bio konkurentan bolid sa ostalima, ali je na kraju godine David Coultard ipak osvojio više bodova od Hakkinena. Hakkinen je imao nekoliko dobrih prilika za pobedu, na VN Britanije, Austrije i Nemačke, ali je tek na VN Španije u Jerezu došao do svoje prve pobede u karijeri.

hakkinen06 hakkinen07
1996. Hakkinen na VN Italije 1997. Hakkinen na stazi Zeltweg

Prva pobeda u karijeri dala je Fincu veliki ogromno samopouzdanje za narednu sezonu. Kako je 1998. godine Adrian Newey prešao iz Williamsa u McLaren kao glavni dizajner, Hakkinen se na početku sezone našao u najbržeb bolidu na gridu. Hakkinen je gotovo maksimalno iskoristio bolid koji je dobio pa je u ranoj fazi šampinata izgradio dobru prednost, medjutim, kombinacijom problema bolida, loše sreće i jakih performansi Michaela Schumachera, dovela je ovu dvojicu vozača do istog broja bodova i samo dve trke do kraja sezone. Hakkinen je na VN Luksemburga pobedio Schumachera u direktnom duelu, dok je svoju osmu pobedu u karijeri zabeležio na VN Japana, dok je Schumacher odustao iz trke zbog pneumatika.

Odbrana titule 1999. godine nije bila tako laka kako se pretpostavljalo, najviše zbog nepouzdanosti McLarenovog bolida. Na početku sezone Hakkinen je izgubio veliki broj bodova zbog pouzdanosti bolida, ali je uspeo da se vrati u trku za titulu, čak i pre Schumacherove nesreće u kojoj je polomio nogu na Silverstonu. Eddie Irwine je preuzeo lidersku poziciju u Ferrariju, a uz pomoć nepouzdanosti McLarena i Hakkinenove loše sreće, odluka o šampionu je ponovo dovedena na poslednju trku u šampionatu - Japan. Posle nekoliko odustajanja Hakkinena, u Monzi i Imoli, počela su da se postavljaju pitanja da li Finac može da izdrži pritisak koji stvara oko njega i odbrane titule. Medjutim, kada se došlo do poslednje trke sezone Hakkinen je bio više nego spreman. Pobedio je ubedljivo u trci sa gotovo krugom prednosti u odnosu na Irwina i Schumachera i tako osigurao drugu titulu šampiona.

hakkinen08 hakkinen09
1998. Hakkinen na VN Monaka 1999. Hakkinen na stazi Imola

Naredne godine, Hakkinen je kao dvostruki šampion sveta, krenu je u sezonu da osigura i treću titulu zaredom, ali je sezonu 2000. ipak završio sa 19 bodova zaostatka za Schumacherom. Na VN Belgije Hakkinen je odneo pobedu u poslednjem krugu, kada je zaobilazeći Ricarda Zontu za čitav krug pretekao i Michaela Schumachera na Kemmel pravcu. Schumacher je od naredne trke preuzeo vodjstvo i osvojio titulu na VN Japana, ali je tu sezonu Schumacher opisao kao najbolju u njegovoj karijeri, a Hakkinen je po Schumacheru bio najkorektniji i najbolji vozač protiv kojeg je vozio u karijeri.

2001. sezona će se ispostaviti kao poslednja za dvostrukog šampiona iz Finske jer je na kraju sezone zamenjen sa mladim sunarodnikom Kimijem Raikkonenom. McLarenov MP4/16 nije bio konkurentan kao zadnje dve godine, a nakon udesa koji je Hakkinen imao u Australiji izgledalo je kao da Finac gubi motivaciju za trkanjem. Te godine Coultard je bio veća pretnja Schumacheru nego Hakkinen. Hakkinen je na VN Španije podsetio svoje fanove da nije zaboravio kako se vozi do pobede, ali je zbog loše sreće i otkazivanja kvačila bio primoran da odustane samo pet krivina pre kraja trke iako je bio na prvom mestu. Coultard je na kraju trke povezao Hakkinena na svom bolidu do boksa, što je podsetilo navijače McLarena na njihovu jaku vezu tokom godina. Na Silverstonu je dominirao do pobede, dok je na Indianapolisu zabeležio svoju poslednju pobedu u Formuli 1. Na kraju sezone se povukao iz trkanja na kratko, ali već do sredine naredne sezone to je postalo i konačno.

hakkinen10 hakkinen11
2000. Schumacher, Ecclestone i Hakkinen 2001. Hakkinen na Indianapolisu

Tokom 2004. godine Hakkinen je najavio povratak na stazu, ali posle propalih dogovora sa Williamsom na kraju se vratio trkanju, ali u DTM seriji. 2005. godina je bila uspešna za Hakkinena, gde je zabeležio nekoliko dobrih plasmana uz pobedu na Spa stazi u Belgiji. 2006. goidna je bila daleko lošija od prethodne, a najbolji plasman mu je bio nekoliko drugih mesta.

2006. godine Hakkinen je vozio McLaren MP4/20 na Goodwoodovom Festivalu brzine, a navijači su bili oduševljeni što su ponovo videli dvostrukog šampiona u bolidu Formule 1.

2007. godina je bila najbolja u Hakkinenovoj DTM karijeri. Redovno se kvalifikovao u prvi startni red, a dve pobede u Lausitzu i Mugellu dovele su ga do osmog mesta u šampionatu.

Hakkinen je svoje konačno povlačenje iz trkanja objavio 4. novembra 2007. godine. Kako je izjavio, nije bilo lako odlučiti se na taj potez, ali je isto tako rekao da trka nje u njegovoj krvi i da će nastaviti da vozi u manjim serijama iz čistog zadovoljstva.

hakkinen12 hakkinen13
2005. Hakkinen u DTM šampionatu 2007. Hakkinen u DTM na Brands Hatchu

U jedanaestogodišnjoj karijeri Hakkinen je vozio za dva tima (Lotus i McLaren) i osvojio dve titule (obe sa McLarenom 1998. i 1999). Pobedio je na 20 trka, sa najbolje startne pozicije je kretao 26 puta, a 51. put se peo na pobedničko posltolje. Izvezao je 25 najbržih krugova, a u karijeri je osvojio 420 bodova.

Sezona Tim Poeni Plasman
1991 Team Lotus 2 16.
1992 Team Lotus 11 8.
1993 Marlboro McLaren 4 15.
1994 Marlboro McLaren Peugeot
26 4.
1995 Marlboro McLaren Mercedes
17 7.
1996 West McLaren Mercedes 31 5.
1997 West McLaren Mercedes
27 6.
1998 West McLaren Mercedes
100 1.
1999 West McLaren Mercedes
76 1.
2000 West McLaren Mercedes
89 2.
2001 West McLaren Mercedes
37 5.
Napisao: g. jermić i đ. đokić sreda, 12 januar 2011 15:53
 
Pratite nas na:
facebook twitter go youtube_logo

 madjarske

Petak 25. jul 2014.
Prvi trening: 10:00 - 11:30
Drugi trening: 14:00 - 15:30

Subota 26. jul 2014.
Treći trening: 11:00 - 12:00
Kvalifikacije: 14:00

Nedelja 27. jul 2014.
Trka:  14:00 

baner 256x105_1

abs show

falkon f1

rush-256x105

Salon-Pehara_rek

sezone